StoryTajm: Iščekivanje mučne smrti

 

Nedjelja je. I, evo, ukućani i ja iščekujemo vlastitu smrt. Mučnu. Da smrt sasvim sigurno slijedi spoznali smo maloprije i frend je komentirao: ''Jebiga''. A, jebiga, desilo se to da sam ja, jebiga, skrpavala ručak od nasumičnih stvari iz frižidera, i to se svelo na špagete s gamberima i nasumičnim začinima koje na neku foru znam pogodit iako nemam ideje što je to vlasac, ali uvijek dobro dođe. Tek kad je pojedeno, i nakon što je rezimirano da je jako dobro uspjelo, također je spoznato da sam - jebiga - iskoristila špagete koje je, citiram, 'otvorio miš'. I koji su za baciti. 

''Otkuda da ja znam da miš ulazi iz vrta u kuhinju, otvori si špagete, posluži se i ode čilat u ružičnjak?!''

Tako nešto glasilo je moje plakanje u šarenoj piđami, u ružičnjaku.

 Stvarno nisam hipohondar, plus miševi su više nego slatki, ali znam da postoji nešto što se zove mišja groznica, i to je moj prvi dečko dobio na Mrežnici i doktori su spominjali termin 'smrt' kao vrlo sigurnu opciju. S time da taj sigurno nije jeo nešto što je miš lizao, a ja sam servirala ljudima špagete kojima se miš poslužuje tko zna koliko. Još mi je bilo 2% čudno zašto je veliko pakiranje špageta otvoreno i zašto ne fali gotovo ništa nego četiri špageta, ali zaključila sam da je to frend možda noćas otvorio, jer to pakiranje nisam još srela u kuhinji, vjerojatno odlučio kuhat pa se predomislio i ostavio.

 A NE DA JE TO ZA BACITI. Caps lock.

I evo jedan shout out za sve ljude koji se nadrkaju kad netko 'pita glupa pitanja', jer imala sam kratko vrijeme jednu cimericu - koja upravo zbog toga to više nije jer ne podnosim viku i dreku - ženu koja se na svako pitanje poput toga je li nešto za baciti - derala da ne podnosi moja glupa pitanja. A to su upravo takva pitanja: ''Da li je ovaj sok od danas ili stoji otvoren mjesec dana?'' Da izbjegnemo zaraznu bolnicu. Od danas znam da treba pitati je li nešto otvorila osoba čovjek ili osoba miš.

I evo sad hipohondriram, inače ne bih, ali danas hipohondriram jer sve ikad je pošlo po zlu i tri dana sam nešto bolesna - dijagnosticirala sam si koronu, izvanmateričnu trudnoću po Duhu Svetomu, spontani pobačaj djeteta čiji je otac Duh Sveti, a Google mi je dijagnosticirao sasvim sigurnu smrt, gotovo pa AIDS. One neke situacije kad se znojiš jer ti je vruće, pa ti je hladno, pa te bole neki organi, a ne znaš procijenit koji su, pa kao rigaš, a u biti ne. Pa ti se jede nešto opskurno što inače ne jedeš, konkretno meni Čokolino - hladni rijetki Čokolino, pa ga izrigaš.

Dijagnosticirala sam si kliničku depresiju, teški pesimizam i nihilizam, jedan i pol nervni slom, i čak par puta rekla na glas: ''Dystopia is real, buraz''. I zapravo, ova mistična bolest od koje umirem, barem kako kaže Google, je produkt pada imuniteta jer sam se kroz zadnji tjedan toliko živcirala, praveći se samoj sebi da se ne živciram, oko doslovno 10ak tematika koje su se redale jedna za drugom, a sve nešto što ne mogu riješiti - od obiteljskih problema koji su takvi da ih se Tarantino ne bi sjetio, preko besciljne borbe sa idiotskim azilom za životinje koji misli da sam u lovi pa traži silne pare za psa, sve do svađa s nekim tamo odvjetnikom koji me preveslao za sumanute pare pri prodaji jednog stana i još neke malverzacije izveo. Oni neki ljudi koji ti uvale novčanicu od 100 misleći da zbog te geste nećeš shvatiti da su te preveslali za tisuću takvih novčanica od 100. Onaj nivo situacije da uzmeš telefon i upišeš 112 pa poklopiš jer od toga nikad nije bilo nikakve koristi.

I onda, naravno, još se tu upletu bezveze ljudi sa svojim sranjima, i nadotoče ulje na višednevnu vatru. Pa saznaš da je netko kog poznaješ odapeo od nekakve droge. Već druga osoba u kratkom roku. Onda shvatim da sam izgubila prsten od mrtvog frenda, a ne skidam ga. Onda psujem sve koji se bave drogiranjima jer očito je dosta lako odapeti za bezveze. Kao što ću ja danas od mišje groznice. I onda zaključim da je jedino logično iznapadati svježe bivšeg dečka, izvrijeđati ga i zaprijetiti mu na svim razinama jer - danas -  sam beskrajno ljuta i zamjeram mu apsolutno sve preko čega sam prelazila godinu dana jer - nije bilo bitno. No sad, evo, jest.

I onda sam sebe toliko uzrujaš da skoro odapneš prirodnom smrću, i evo te fizički bolesnog sutradan. Dijagnoza? Smrt. 

I onda meni ljudi kažu da sam ja konfliktna. Tj. ne kažu mi to ljudi koji me osobno poznaju nego ovi neki bezimeni iz sjene. A ja se tome smijem k'o Joker jer sigurna sam da bih imala manje problema u životu da sam više konfliktna. Premalo sam konfliktna. Kad ja popizdim to je zato što su sve ljudske granice prevršene. Bilo da se radi o nekoj nepravdi, rađenju mene budalom na bilo koji način, izrabljivanju, laganju... Bilo čemu. Jer ljudi misle da ja ne kužim to nešto što rade, bilo na privatnom planu ili profesionalnom, a ja u biti ignoriram samo zato što mi se ne svađa, nema mi gore od agresivne vike i čim naslutim nečiji svadljivi karakter, mičem se od osobe.

Nikad mi nisu bili jasni oni toxični parovi koji se samo svađaju. Bila sam i ja jednom u takvoj vezi, ali tada sam bila vrlo mlada i nakon toga rekla: ''Više nitko nikada neće bez razloga podići glas na mene''. I nije. Odnosno, jesu, ali me ubrzo više nikada nisu vidjeli. Block, brate - sestro, viči si na mamu.

Taj moj takav stav vrlo je vjerojatno produkt toga što sam odrasla u obitelji koja je, kako ja to kažem, bila ''ovisna o svađanju''. Ili ''ovisna o problemima''. Ako jedan dan slučajno problema nema, taj se problem mora hitno izmisliti jer dan nije ispunjen ako se svi nisu na mrtvo ime posvađali. Ne tražim sažaljenje, ali mislila sam da je normalno od djetinjstva živjeti u smrtnom strahu od toga kakve će ti mater biti volje jer uvijek je nepredvidivo pošto problemi u 90% slučajeva nisu stvarni nego se mora izmisliti razlog za viku i svađu, ja sam mislila da je to normalno - jer za drugo nisam znala.

Isto kao što psa koji godinama živi u stanu ne možeš staviti odjednom u dvorište ili obrnuto. Nije idealan primjer, ali da. Ako si u nekim uvjetima odras'o, to je tvoje normalno. Ja ne znam je li to neka vrsta PTSPa, to nešto psihički submisivno u meni, submisivno u smislu da prelazim preko govana jer jedino što u životu želim je da nema vike i dreke. I imam beskrajno naivnu vjeru u to da su ljudi generalno okej i da svatko smije pogriješiti. I to je loše, jer onda kad se taj netko navikne da može sa mnom što hoće i kad nakon 20og sranja ja počnem vikati i ponašati se k'o Gerard Butler u Law Abiding Citizen, onda se taj netko začudi, kaže da me se boji i zaključi da sam luda. Da, luda sam potpuno, ali zato što ne reagiram odmah na govna nego gutam - jer mi se ne da svađati, još manje želim da dođe do ozbiljnije vike, ponajmanje do razbijanja stvari i onda do neke suvišne policije jer... remećenje javnog reda i mira. 

I evo baš tu pušim cigarete u ružičnjaku i prevrtavam si zadnju vezu, slično je bilo i prije, ali ovo mi je svježe: ''Aha... dakle, ono je bila laž, ono je bio izmišljen personality da bi se osvojilo mene, treća laž se nastavila jer mu je bilo glupo priznati jer se preduboko upleo, ono je bila spletka, ono je bila uvreda...'' I tako dođem do nekih 13 stvari. 13 reasons why (see what I did there, ona beskrajno glupa serija za djecu). 13 konkretnih razloga da mi puknu svi filmovi konačno. I onda osoba brije da me se mora bojati.

Ne treba se mene nitko 'bojati' nego previše tražim od ljudi. Tražim korektnost, priznavanje vlastitih grešaka. Osnove čovječnosti. Vidim da je to previše jer većina ljudi uporno lupa tuđim kurcem po plotu, kako se u narodu kaže, a onda kad se konačno na njih grakne, e tada se ponašaju k'o da su sazdani od tratinčica i proljeva - oni su šokirani, oni su mala djeca, oni su žrtve. Kmee. To je ona neka rečenica s interneta, ide nešto tipa... Toxična osoba će ti napraviti pakao od života i onda kriviti tebe za tvoju reakciju.

Točno.

A kad smo kod proljeva zvanog internet, već 20 ili više godina kolutam očima oko toga što ''ljudi s interneta'' najbolje znaju detalje mog života, valjda znaju o svakome tko se i 5 minuta bavio nekim nazovi javnim poslom. A same dezinformacije, nadnaravni elementi. Netko je duhovito rekao da se to zove Fan Theories. Ljudi drkaju na to da mogu nekoga osuđivati, a osobu uopće ne poznaju. Ali oni znaju najbolje. I uvijek se sve okreće na zlobu i ništa nije dobro. Npr. psu mi ugrađuju umjetni kuk i potrošim pun kurac na to - KAJ ONA GLUMI NEKU MAJKU BOŽJU S TIM CUCKOM, pas umre sa 17 godina - KURVA GA JE UBILA, vodim psa okolo sa sobom - KOJI KURAC VUCARA TU JADNU ŽIVOTINJU SVUGDJE, odem na putovanje bez psa - ZAPOSTAVLJA ŽIVOTINJU BOLESNICA itd. O tome ''kako se prostituiram sa starcima'' kad dejtam nekog starijeg, a onda ''sam jadnica koja financira neku djecu'' kad dejtam mlađeg, o tome neću nikada.

Nije nikad dobro. Ako sam mršava onda sam anoreksičarka na heroinu i odvratna sam, a ako sam deblja onda sam otečena od litara K-plus pive i bureka. 

Ne pišem ništa neko vrijeme - ''gle ju propala je, mozak joj ne radi'', pišem novu knjigu i napišem preko 30 poglavlja - ''pa kaj ona glumi s tim koji kurac''

Ubit će mene u životu svašta, već djelomično i jest, ali to sasvim sigurno neće biti komentatori s interneta. Oni su i onako već ubili sebe samim time što se bave ljudima s kojima nemaju nikakve veze, osim voayerske.

Eto. Čekam simptome mišje groznice. Samo što nije.

Podržite život(ne)istine: